Постоје тренуци који се не могу оценити бројкама нити описати обичним речима, јер остају заувек записани у срцу. Један такав тренутак догодио се пред крај четвртог разреда, Своје одељење сам заједно са родитељима угостила у свом дому на селу и покушала да им поклоним дан пун љубави и заједништва .Тог дана није било школских клупа, контролних задатака ни оцена. Уместо тога, било је много осмеха, загрљаја, игре и разговора који су нас још више повезали. У сеоском дворишту, окружени зеленилом, дрвећем и мирисом лета, ученици су безбрижно трчали и смејали се док су родитељи са поносом посматрали своју децу и разговарали са учитељицом која их је водила кроз прве и најважније школске године.
У времену када деца све више времена проводе уз телефоне и екране, једно овакво дружење показало је колико су заправо најлепши они тренуци проведени заједно- у природи, у смеху, у игри и искреној радости. Док су деца играла игре у дворишту, чинило се као да је детињство стало баш ту, међу старим кућама и људима који се искрено радују једни другима. У тим тренуцима није било важно ко је најбољи ђак, ко је најбржи или најгласнији. Сви су били једнако срећни, повезани и важни.
Овакви тренуци остају заувек у срцу. Када прођу године и када деца одрасту, можда ће заборавити многе лекције из књига, али ће памтити ово дружење и осећај припадности који су имали тих дана. Памтиће како су били мали, безбрижни и срећни поред учитељице и родитеља који су их неизмерно волели и подржавали. Права вредност школе нису само оцене и знање већ успомене и пријатељства која оставе траг у нашем животу.
Док је сунце полако залазило, сви смо осећали да се ближи крај једног важног поглавља. Ово дружење на селу заувек ће остати симбол једног срећног детињства, искреног пријатељства и учитељице која је успела да од једног одељења направи породицу.
Прилог припремила учитељица Марија Бисерчић
